Lekari su roditelje Pitera Falka stavili pred najgori mogući izbor. Izgubiti oko ili izgubiti dete. Imao je tri godine. Tumor je bio agresivan. Nije bilo vremena za razmišljanje. Izabrali su život. Hirurzi su mu uklonili desno oko, zamenili ga staklenim i poslali ga kući sa licem koje nikada više neće biti potpuno simetrično.
Tokom velikog dela detinjstva, Piter nije pridavao mnogo značaja tom oku. Igrao je stikbol na ulicama Njujorka, upadao u nevolje, išao u školu. Stakleno oko bilo je jednostavno deo njega, ništa drugačije od toga da bude levoruk ili da ima pege. Ali Holivud je na to gledao drugačije. Pedesetih godina filmska industrija imala je neumoljiva pravila o tome kako neko “mora” da izgleda na ekranu. Glavni junaci morali su biti visoki, sa četvrtastom vilicom, savršeno simetrični. Čak su i karakterni glumci morali da se uklope u kalup. Nedostajati jedno oko?
To je bilo potpuno neprihvatljivo.
Piter je to shvatio kada je u dvadesetim godinama počeo da ide na audicije. Godinama je radio miran posao u Konektikatu. Pristojan, siguran, dosadan. Ipak, nešto ga je vuklo ka glumi. Sa dvadeset šest godina upisao je časove glume i pronašao ono što je tražio. Bio je dobar. Imao je prisustvo, intenzitet i sposobnost da potpuno uđe u lik, tako da zaboravite da gledate glumca. Sve dok direktori kastinga ne bi pogledali njegovo lice.
“Nikada nećeš raditi u ovom poslu. Ko će poverovati glavnom junaku sa jednim okom?” A ono što je najviše bolelo: “Za isti novac mogu da dobijem glumca sa dva oka.” Izvršni producent to je rekao, a da ga nije ni pogledao.
Mnogi bi na njegovom mestu odustali. Holivud je već doneo presudu, ne uklapa se, nikada neće ući. Ali Piter je naučio nešto ključno sa tri godine, ležeći u bolničkom krevetu. Prepreke se ne biraju, bira se samo da li ćeš ih savladati ili ne. I on se borio. Prihvatao je svaku ulogu koju je mogao da nađe. Of-Brodvej pozorište, letnje trupe, male televizijske uloge, reklame, sve što mu je omogućavalo da glumi.
1960. godine nešto se promenilo. Dobio je sporednu ulogu u filmu “Murder, Inc.” (Sindikat ubica) i odatle je krenuo napred. Kada su objavljene nominacije za Oskara, njegovo ime bilo je na listi. Odjednom je Holivud obratio pažnju. Sledeće godine ponovo je nominovan za film “Pocketful of Miracles” (Anđeli sa pištoljem). Dve nominacije za Oskara u dve godine. Čoveka kome su rekli da nikada neće raditi kao glumac postalo je nemoguće ignorisati.
Ali Piter nije želeo zauvek da ostane sporedan. Hteo je ulogu koja je potpuno njegova, nešto što će iskoristiti sve što ima, čak i one delove koje je Holivud nazivao manama. Krajem šezdesetih, pronašao ju je. “NBC” je pripremao novu misterioznu seriju o poručniku za ubistva iz Los Anđelesa. Lik je u početku zamišljen kao tipičan televizijski policajac: siguran, autoritativan, konvencionalno herojski. Piter je pročitao scenario i video nešto sasvim drugo:
“A šta ako uradimo suprotno od svih TV detektiva?” predložio je.
Šta ako detektiv, umesto skupih odela, nosi izgužvani mantil, kao da ga je izvukao iz kutije za donacije? Šta ako, umesto da uliva strahopoštovanje, hoda pogrbljeno, mrmlja i izvinjava se što smeta? Šta ako izgleda toliko bezazleno i zaboravljivo da ga osumnjičeni potpuno potcene? Šta ako mu najveće oružje bude to što ga niko ne shvata ozbiljno? Televizijska mreža je oklevala. Publika je bila naviknuta na heroje koji izgledaju kao heroji. Ali Piter je razumeo nešto što oni nisu, prava opasnost se ne najavljuje. Najopasnija osoba u prostoriji je ona koju niko ne gleda.
Doneo je iznošeni mantil od kuće. Iskoristio je svoj blago pomeren pogled, nasleđe staklenog oka, da poručnik Kolombo uvek deluje rasejano, kao da gleda negde drugde. Improvizovao je podignutu obrvu, češkanje po glavi, i čuveno “Samo još jednu stvar…”, koja će postati jedna od najpoznatijih replika u istoriji detektivske kinematografije. Na kraju, pretvorio je poručnika Kolomba u čoveka koga svi potcenjuju, sve dok ne bude prekasno.
Kolombo je debitovao 1968. godine u televizijskom filmu, a od 1971. godine se učvrstio kao serija. Postao je fenomen. Publika se zaljubila u tog naboranog, naizgled bezazlenog detektiva koji je, iza brkova i manira, neumoljivo išao ka istini. Formula je razbijala klasični obrazac. Gledalac je od početka znao ko je ubica. Uživanje nije bilo u “rešavanju” slučaja, već u gledanju kako Kolombo polako, metodično i briljantno hvata krivce u sopstvene laži.
Piter Falk je za tu ulogu osvojio četiri Emi nagrade. Lik se vraćao decenijama, sa specijalima koji su trajali sve do 2003. godine. A ono stakleno oko koje je Holivud video kao kraj karijere? Postalo je Kolombov zaštitni znak. Taj neobičan pogled. Taj način posmatranja koji je ljude terao da se osećaju zanemareno, a istovremeno razotkriveno.
Piter je pretvorio ono što je svet nazivao manom u jednu od najikoničnijih slika televizije. Proveo je život bivajući potcenjivan zbog svog lica. To iskustvo je pretočio u lik koji je pobeđivao upravo zato što je bio potcenjen. Kolombo nije bio samo detektiv, bio je Piterovo tiho delo, dokaz da biti drugačiji ne znači vredeti manje. “Savršeno je dosadno”, rekao je jednom. “Nesavršeno je mesto gde žive zanimljive priče”.
Kada je Piter Falk umro 2011. godine, u 83. godini života, stizale su počasti iz celog sveta. Ne zato što je ličio na tradicionalnu zvezdu, već zato što to nikada nije bio. Ušao je u industriju izgrađenu za savršena lica i promenio pravila bez podizanja glasa. Svako odbijanje postalo je gorivo. Svaka zatvorena vrata, još jedan razlog da otvori svoja.
Sa tri godine rak mu je oduzeo oko. Sa dvadeset šest Holivud mu je rekao da mu nikada neće pripadati. Sa četrdeset je postao poručnik Kolombo i dokazao da ponekad osoba koja deluje zanemareno, potcenjeno i nesavršeno, samo čeka pravi trenutak da sve promeni. Piteru Falku nisu bila potrebna dva oka da jasno vidi svoju budućnost. Bilo je dovoljno da odbije da neko drugi definiše šta može da postane.
Zapamtite! Vaša prepreka nije uvek korak unazad. Ponekad je to potpis koji vas čini nezaboravnim.
